Али, нешто ми је и јасно. Корен речи „медицина“ (индоевропско мед) значи средина, мера, а смисао тих речи везан је и за проналажење средства (мере) исцељења. Зар нам данас та мера није најпотребнија?
Медицина синтетизује знања бројних природних наука, али се од њих разликује по томе што она не оперише материјом, пољем или информацијом, већ човеком о којем се знање не ограничава на природне науке него претпоставља моралну димензију. Морал је основни код људских односа, а кључ за дешифровање тог кода је – етика. Латинска реч ethiceозначава учење о моралу, тј. систем непротивуречних судова о темељима, смислу и улози морала.[1]
Да ли треба да заборавимо на морал и етику и прихватимо чињеницу да се у медицинској теорији и пракси дешавају многе промене које могућност медицине мање везују за лечење, а више за управљање људским животом. „Морални убожјаци“ покушавају да од медицине направе религију, али без Бога, укидају нам право на здравље, а намећу обавезу на здравље. Морал се сматра људском слабошћу.
Да ли ће нам ова пандемија дати одговоре на нека питања, да ли ћемо успети да заштитимо изворна медицинска начела заснована на етици и моралу, да ли ћемо остати на ставовима да је људски живот јединствен, непоновљив и да ли ћемо остати у одбрани људског достојанства и смисла живота? [1]И. Силујанова: „Православље и савремена медицина”